СЕЋАЊА ИЗ ЗАРОБЉЕНИШТВА

Чортановчани у логорима и фабрикама Трећег рајха

У мноштву трагичних и тешких прича које су обележиле године Другог светског рата, сачувана писма, дописнице и фотографије данас представљају драгоцена сведочанства о свакодневици ратних заробљеника. Хроничар из Чортановаца Живан Пашић истиче да су управо такви мали, лични записи највернији одраз једног времена.

-Ово нису велике историјске нарације, већ људске приче. Када их читамо, видимо како су наши људи живели, сналазили се и покушавали да сачувају достојанство и везу са породицом- каже Пашић.

Један од таквих примера датиран је 2. августа 1943. године. Тада је Чортановчан Бугарчић Гојко, који је био ћата у заробљеничком логору у Немачкој, послао дописницу својој мајци Драгињи. На полеђини је кратко, али значајно записао:

„Ово ми је канцеларија. За успомену из заробљеништва, мојој милој матери од сина Гојка.“

-Та једна реченица говори више од дугих писама. Видимо да је био писмен, да је имао дужност у логору и да је желео да мајци остави траг да мисли на њу, чак и у заробљеништву- објашњава Пашић.

Да би дописница сигурније стигла, Гојко ју је адресирао на рођаку, Ђаков Милену, у улици Домоки Вереш Јавор 24, у Ујвидеку, тадашњој Мађарској. И тај детаљ, како наводи Пашић, сведочи о сналажљивости и искуству заробљеника који су временом научили како функционише ратна пошта.

Посебно поглавље у сећањима заузима група од седам Чортановчана који су током рата боравили у Аустрији. Сви су радили у Бечу, у фабрикама, и, како бележе сведочанства, услови живота били су подношљиви.

-Недељом, када су били слободни, одлазили су на Пратер. Облачени у одела и беле кошуље, нису се жалили на смештај. Управо ту је настала и једна заједничка фотографија која се данас чува као успомена- каже Пашић.

Боравак у Бечу оставио је трага и на њихово понашање. Научили су немачки језик и, како хроничар наводи, „покупили бечке манире“, што је касније било приметно и по њиховом држању и навикама по повратку кући.

После капитулације Трећег рајха, већина Чортановчана вратила се возом у родно место. Међутим, судбине нису биле исте за све. Један од њих, Ђока Релић, прикључио се партизанима и са 36. војвођанском дивизијом стигао све до Блајбурга.

-Свака од ових прича показује колико су ратни путеви били различити. Неко се вратио кући, неко је наставио борбу, али сви су носили искуство које их је обележило за цео живот- закључује Живан Пашић и додаје на крају да, сведочанства, попут ових, сачувана у породичним архивама, данас представљају незаменљив део локалне историје Чортановаца и живи подсетник на време у којем су и најобичније дописнице имале снагу да повежу заробљеника и дом.

Фото-Дописница из логора

Пројекат „Сећања из рата“ реализује портал Хероји Мораве. Истоимени пројекат суфинансира Министарство информисања и телекомуникација РС . Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.