КАКО СУ СРЕМЦИ ДОЛАЗИЛИ ДО ВИНА

И после рата, у Срему се живело тешко, али дух и досетљивост нису напуштали народ. Вино је
било део свакодневице, обичаја и дружења, али није увек било лако доступно – поготово када је
било под кључем и печатом.

У Чортановцима је тада управник винарије Бранковић држао велики подрум у кући Красојевића.
Каћара испред подрума била је уредно запечаћена, а унутра се налазила огромна каца од чак
10.000 литара, пуна вина. Закон је био јасан – нико није смео ни да приђе.

Испред подрума, међутим, седела је добра сремска дружина: попа Стева Санадер, Ђорђе Шувак,
Пера Штраус, Лаза Јеловац – Тракалица, Стева Релић и Мика Пејчић, економ који је имао кључ,
али није смео да га употреби.

„Кључ имам, ал’ вина да дам – не смем“, правдао се економ.

Са њима је било и дете – мали и ситни Мића Штраус. И ту се родила идеја. Везују дечака једеком,
спуштају га одозго кроз баџуру у подрум, дају му ведро и покажу из које каце да захвати вино.
Мића послушно насипа, они извлаче ведро и дечака напоље – и весеље може да почне.

Док су они већ пили и наздрављали, у двориште стиже и сам газда Бранковић – пијан, на гигу,
добро расположен. Не приметивши шта се већ догодило, окреће се економи и гласно наређује:

„Отпечат’ каћару и насипај људима ведро вина да пију!“

Тако је, без галаме и силе, али уз сремску досетљивост, вино ипак дошло до жедних грла.

Ето како су Сремци долазили до вина – с осмехом, памећу и мало лукавства.

Фото: Приватна архива

Пројекат „Сећања из рата“ реализује портал Хероји Мораве. Истоимени пројекат суфинансира Министарство информисања и телекомуникација РС . Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.