Стакларство у Параћину- више од заната

Више од једног века Параћин живи са стакларством. И није то била само индустрија која је запошљавала хиљаде људи, већ део живота читавих генерација. За многе Параћинце фабрика није била само место на које се одлазило на посао. Била је део породице, део свакодневице, место где су очеви дочекивали синове, где су се стицала прва радна искуства и где се један тежак, али драгоцен занат преносио са колена на колено.

Историја Српске фабрике стакла почиње 1907. године. Фабрика је подигнута на простору некадашњег индустријског комплекса браће Минх, а производња је почела наредне, 1908. године. У њеним почецима било је око 350 радника, а прва производња била је ручна. У Параћин су стигли искусни стаклари из иностранства, пре свега из Чешке, и са собом донели драгоцено знање једног старог европског заната.

А је то знање почело да пушта корење и то што су страни мајстори донели у Параћин, домаћи радници су прихватали, усавршавали и преносили даље. Тако је временом створена читава школа параћинских стаклара. Занат се није учио само на папиру. Учио се поред пећи, у врелини погона, посматрањем искуснијих мајстора и понављањем истих покрета све док руке саме не запамте оно што је глава научила.

Стакло није трпело грешку. У тренутку када се ужарена маса извуче из пећи, мајстор мора да зна шта ради. Један покрет, један удах, једна процена температуре или времена могли су да одреде да ли ће пред њим настати чаша, боца, ваза или само комад стакла који ће завршити као шкарт.

И управо ту се видела разлика између радника и мајстора. Мајстор је слушао стакло. Знао је његову температуру, његову тежину и тренутак у којем мора да га обликује. То знање стицало се годинама, а често се није преносило великим речима. Млађи су гледали старије. Памтили су њихове покрете. Питали. Грешили. Поново покушавали. И једног дана, некадашњи ученик постајао је мајстор.

Тако су читаве породице биле везане за стаклару.

Отац је у фабрику доводио сина. Син је касније доводио свог сина. Радне смене, фабричке капије, мирис ужареног стакла и звук производних погона постајали су део породичних успомена. За неке је стаклара била место где су провели цео радни век. За друге место где су први пут упознали занат који ће касније постати њихов живот.

Посебно место у причи о параћинском стаклу припада Србобрану „Боци“ Килибарди, рођеном Параћинцу и сину стаклодувача.

У Српску фабрику стакла први пут је ушао још као дете, у мајчином наручју, а касније је оцу, који је радио као стаклодувач, носио ручак. Тако је, како је сам говорио за медије, практично одрастао уз ужарене пећи и стаклену масу.

У фабрици је почео као декоратер, а касније постао дизајнер стакла. Осмислио је више од 500 узорака за фабрички асортиман, а његови предмети стигли су и до престижних хотела у Лас Вегасу.

Али иза свих тих успеха остала је његова најважнија веза са стаклом – она породична, готово животна.

„Ја сам стакларско дете. Волим стакло. Тата ме је звао Боца, као да је било предодређено да ћу се бавити стакларством“, говорио је Килибарда у једном од брјних интервјуа.

У једном другом разговору своју везу са стаклом описао је још снажније:

 „Земља је стакло, то је најприроднији и вечити материјал, а ја сам свој живот дао стаклу.“

И заиста, његова прича показује да се параћинско стакларство није учило само у фабрици, оно се живело. Улазило је у породице, детињства и успомене, а потом се кроз људе попут Килибарде претварало у уметност која је настављала да живи и онда када се фабричке пећи угасе.

Фото-Фејсбук-Србобран Килибарда

После ратних разарања и тешких година, фабрика је обновљена и наставила је да расте. Посебно снажан развој уследио је после Другог светског рата. Параћинска стаклара постала је један од најважнијих индустријских колектива у Југославији. Производња се модернизовала, увођене су машине и аутоматске линије, а број запослених растао је до неколико хиљада.

Ипак, ни најсавременије машине нису могле да избришу оно највредније што је стакларство имало, а то је људско умеће.

Јер машина може да понови покрет, али не може да наследи успомену.

Не може да зна како је њен отац некада стајао поред исте пећи. Не памти првог мајстора који му је показао занат. Не зна колико је генерација једне породице прошло кроз исту фабричку капију.

Зато прича о параћинском стаклу није само прича о једној фабрици. То је прича о људима.

И зато Параћин није само град у којем се стакло производило.

Параћин је град у којем је стакло постало део живота.

Пројекат „Од деде до унука – занатске приче Параћина “ реализује портал Хероји Мораве. Истоимени пројекат суфинансира Општина Параћин . Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.